Jedan stari čovjek sjedaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji upravo završi visoke studije. Iznenada, vrana sletje na zid.
Otac upita sina: “Šta je ono?”
Sin odgovori: “To je vrana.”
Nakon izvjesnoga vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?”
Sin odgovori: “To je vrana.”
Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?”
Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.”
Ne prođe dugo a otac opet upita: “Šta je ono?”
Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se vidjeti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!”
Ponovo otac upita: “Šta je ono?”
Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop pitaš jedno te isto, iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisi u stanju razumjeti?”
Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoj stari dnevnik. Listajući dnevnik zaustavi se na jednoj stranici, pa reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano.
Sin pročita:
“Danas je moj malehni sin sjedio sa mnom u našemu dvorištu kad doletje vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrana. Ono što osjećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”
Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava: “Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima već ti uporno odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio nestrpljiv sa mnom.”
“Gospodar tvoj da samo Njemu robujete naređuje ·i da roditeljima dobročinstvo činite! ·Ako li ijedno od njih kod tebe starost doživi, ·ili pak oboje njih, ti im ni ‘uh’ ne reci i na njih ne podvikni, i plemenitom riječju im zbori! I krilo poniznosti iz samilosti im rasprostri i reci: ‘Gospodaru moj, Ti im se smiluj baš kao što su i oni mene njegovali kad sam bio mali!’” (Kur’an, sura El-Isra’, 23-24.)