Bio jedan ribolovac koji je imao tri kćeri. Svaki dan kada bi išao u ribolov na obalu rijeke poveo bi jednu kćerku sa sobom, a kada bi se vraćao u večernjim satima, njegova korpa bi bila puna riba
I dok je ribolovac jedne noći večerao sa svojim kćerkama reče im: „Riba ne bude ulovljena osim onda kada zanemari spominjanje Allaha.“ Jedna od njegovih kćerki upita: „Da li neko mimo ljudi spominje i slavi Allaha, oče naš?“ Ribolovac odgovori: „Sva Allahova stvorenja Njega veličaju, ali vi ne razumijete njihovo veličanje, i priznaju da ih je On stvorio; vrapci i druge ptice, kitovi i male ribe, svi oni slave Uzvišenog Allaha!“ Djevojka se začudi odgovoru njenog oca, zatim reče: „Ali mi ne čujemo njihovo veličanje niti razumijemo šta govore?!“ Otac se nasmiješi pa potom reče: „Ne postoji ništa što Ga ne veliča i ne hvali; ali vi ne razumijete veličanje njihovo, svako (živo) stvorenje ima jezik kojim komunicira sa članovima svoje vrste, a Allah, dž.š, je sve kadar učiniti!“
Kada je došao Lejlin red da pođe sa ocem u ribolov, odlučila je da uradi nešto o čemu nije nikoga obavijestila. Otac je stigao do obale rijeke, zabacio udicu moleći Allaha da mu podari nafaku. Nekoliko trenutaka poslije, konac udice se zategao, on ga povuče i izvuče veliku ribu kakvu do tada nije vidio. Obradova se i preda ribu Lejli da je stavi u korpu. Svaki naredni put kad bi zabacio udicu, ulovio bi ribu. Ali mala Lejla bi svaki put vraćala ulovljenu ribu u rijeku i kada je pao mrak, otac je, želeći se vratiti kući, pogledao u korpu a tamo nije bilo ništa! Upitao je začuđeno: „Gdje su ribe, Lejla, šta si s njima uradila?!“ Lejla odgovori da ih je vratila u rijeku. Otac ponovo upita: „A zašto si ih vratila kad smo se toliko umorili zbog njih?!“ „Čula sam te, o oče, kako govoriš da riba ne bude ulovljena osim onda kada zaboravi spominjanje Allaha, a ja nisam željela da u našu kuću uđe nešto što Njega ne spominje, i zato sam je vratila“- odgovori Lejla. Ribolovac pogleda svoju kćer, a oči mu se napuniše suzama, potom reče: „Upravu si, kćeri moja.“ Te večeri se vratio kući praznih ruku.
Tog dana princ njihovog okruga je provjerao stanje u kojem žive ljudi, i kada je stigao do kuće ribolovca osjetio je žeđ, pokucao na vrata i zatražio vode. Redva, Lejlina sestra, donijela je vode princu ne znajući o kome se radi. Kao znak zahvale, princ je, nakon što je popio i zahvalio Allahu, izvadio kesicu u kojoj je bilo stotinu srebrenih dirhema i predao ih djevojčici. Ukućani se obradovaše neočekivanom poklonu, majka reče kako im je Allah zamijenio ribe sa nečim boljim. Ali Lejla je tada zaplakala i nije se radovala s njima. Svi se začudiše njenom plaču, pa je otac upita za razlog, a ona reče: „Oče moj, ovo stvorenje je pogledalo u nas i bilo zadovoljno, a mi smo se obradovali onome što nam je poklonio. A kako bi tek bilo da nam se Stvoritelj smiluje i bude zadovoljan s nama?!“ Otac se obradova njenim riječima više nego što se obradovao novcu i reče: „Hvala Allahu Koji je dao da u našoj kući imamo nekoga ko će nas podsjećati na Njegove blagodati.“