Pročitah ovo i poželih da sa vama podijelim..
Allahu sam stalno zahvaljivala što mi je podario muža, koji je obrisao tugu moje samoće i što mi je podario da osjetim usitnu šta je dunjalučka ljubav prema bračnom drugu. To su bili zadnji mjeseci moje trudnoće....
Pomogao mi je u svakom poslu...a kada bi nešto od mene zatraži, pitaj bi da li sam umorna ili slaba... stalno je zvao sa posla...često stavljao glavu na moj stomak i slušao.... Allaha je molio da mu podari zdravo dijete. Često bi reci:“ Ako nas Allah počasti dijetetom, zvat ćemo ga Bilal“, subhanAllah, kako je volio Poslanikovog, sallallahu alejhi ve sellem, mujezina, Bilala b. Rebaha, r.a.
Allah je odredio drugačije, dobili smo prelijepu Aišu, a ne Bilala! Bio je presretan, znao je reči: “Onaj ko nam je podario Aišu, podarit će nam i Bilala.“ Aiša je odrastala, a sa nje nismo skidali pogleda, razbila nam je svu tu neku dosadu koja bi se nekada navuci u naš život. Slobodno vrijeme sam provodila u jednoj privatnoj školi gdje su bila vjerska predavanja, upoznala sam dosta sestara. Jedna od njih mi dade audio predavanje od jednog alima pod nazivom: “Sestro, hidžab ili vatra“.
Nakon što sam poslušala predavanje, odlučila sam prekriti lice, stavila sam nikab, što je moga muža oduševilo da je skakao od sreče po sobi...subhanAllah. Opet se moram vratiti na njega,......najviše što ga je radovalo bio je sabahski ezan, faktički je iskako iz kreveta od dragosti... a kada bih ja kreni na predavanje, savjetuj bi me da se klonim gibeta i nemimeta, da trebam biti iskrena, jer ja i svaka sestra odgajamo buduće generacije koje trebaju da vrate ponos islamu.....Mojoj radosti pored ovakvog muža i moje Aiše, nije bilo kraja.
Jednog dana kada je došao po mene u školu, na licu sam mu vidjela da se ne osječa dobro, bio je blijed. Kada sam ga upitala šta mu je, samo je kratko odgovorio da se ne osječa baš najbolje i da mu se vrti u glavi. Kada samo stigli u kuću, napravila sam mu ručak...rukom nije mogao pomaknuti..nahranila sam ga, a nakon toga je izgubio svijest...budila sam ga i budila, ali ništa....uhvatila me je panika, pozvala sam komšije...završo je u bolnici. Nakon kračih pretraga, doktor mi je rekao da stanje moga Adila nije dobro, u pitanju je oštečenje mozga, karcinom je dobar dio već obuhvatio..teško da išta uradimo.
Dva su sata iza ponoći, klanjam i svoje lice kupam u suzama, Gospodara molim da mi Adil ozdravi..u komi je bio tri dana..došao je sebi. Kada sam ušla kod njega, nijemo je gledao u mene. Pitala sam ga:“Adile, znaš li ko sam ja?“ Odgovrio je: “Ne, ne znam.“ Onda sam ga upitala, da li poznaje Aišu? Rekao je: “Ona je moja kćerka.“ Odmah sam požurila da mu kažem: “Pa ja sam Ummu Aiša (Aišina majka).“ Onda je se nasmijao i rekao: “Ti si moja žena“! Okrenula sam se i zaplakala!!!!!
Nikoga nije poznavao, sječanja su mu se izbrisala...samo je gledao..Allaha nisam zaboravila, stalno sam ga spominjala i samo sam se Njemu za pomoć i olakšanje molila. Pokusala sam da sakrijem svoju tugu i bol....sa jednom sestrom i njenim mužem otišli smo mu u posjeti...taj dan nikada neću zaboraviti..moj Adil me prepoznao i zovnuo me mojim imenom....sreči nije bilo kraja....mogao je svakoga prepoznati. Počela sam se još više oko njega truditi, ne znam, kao da nikada dosad nije izgovorio moje ime.
Tražio je od mene da mu pomognem da se abdesti kako bi nadoknadio sve propuštene namaze. Iduči dan prebacili su ga u drugu sobu, jer se opet nije najbolje osječao, imao je povišenu temperaturu. Bio je pondejljak, dan kojeg nikada neću zaboraviti...taj dan sam bila sa njim od tri sata poslije podne pa do devet naveče. Stavljala sam mu razne obloge na noge protiv temperature, ali ništa...počela sam tihim glasom da učim Kur'an.....kada sam htjela da promijenim obloge, reče mi tihim glasom: “Upali mi molim te CD, hoću da slušam Kur'an.“ Ispunila sam mu želju, i dok je slušao Kur'an stalno je se smješkao.....u tom je došla druga grupa da ga posjeti....među njima je bio njegov dobar prijatelj. Kada ga je ugledao, nasmijao se i svoju ruku pružio prema njemu da se sa njim selami...bila sam jako radosna..imao je snage da podigne ruku.
Osvanuo je utorak, zamolila sam jednu sestru i njenog muža da odemo do bolnice da vidim da li mu je spala temperatura....ne znam ni zašto, zamolila sam muža od ove sestre da on vidi kako je. Čekali smo ga u hodniku...pojavio se oborene glave..kada je doša kod nas, tiho je izustio: “Strpljiva budi, rahimehullah!“
Rekla sam na sav glas: “Moram da ga vidim!“ Otišli smo tamo, doktor me je pustio...ušla sam u sobu..otkrila mu lice...subhanAllah bio je nasmijan...bio je sretan....isto kao onaj dan KADA SMO SE VJENČALI, u duši sam bila zadovoljna koliko i tužna, jer je moj Adil imao lijep završetak....stalno sam ponavljala: “Allahovi smo i Njemu čemo se vratiti!“ Svaki početak ima svoj kraj.
A danas...vratila sam se svojoj samoći....izgubila sam Adila, ali nisam zaboravila Adilovog Gospodara....imam Njega i sa Njegovim određenjem sa zadovoljna...i imam svoju Aišu.......još mi fali Bilal!!